Fotografije raznih maglina i galaksija su veoma atraktivne, pa najčešće nakon pitanja o prvom teleskopu odmah kreću planovi o prvim astrofotografijama. Međutim, astrofotografija kroz teleskop za početnike može biti vrlo komplikovan poduhvat. U početku je ipak bolje baviti se vizuelnim opažanjima i tako sticati iskustva u korišćenju astronomske opreme. Ipak, fotografisanje noćnog neba možemo pojednostavniti – tako da uopšte ne koristimo teleskop! Pored toga, astrofotografija bez teleskopa u poslednje vreme postaje sve popularnija. Opremu je lakše transportovati na udaljene lokacije ili je poneti na porodični odmor. Čak se i iskusni astrofotografi na ovaj način često “odmaraju” od komplikovanog i dugotrajnog podešavanja silne opreme, a rezultati koji se mogu dobiti su zaista fascinantni!

Najjednostavniji oblik astrofotografije bez teleskopa je pejzažna astrofotografija. Osnovno što morate imati je moderan digitalni fotoaparat i čvrst fotostativ. Ova oprema će vam svakako trebati za kvalitetniju astrofotografiju. U ovom slučaju, potreban vam je širokougaoni objektiv, žižne daljine 24 mm ili manje. Kraće žižne daljine će omogućiti snimanje dužih ekspozicija, a da zvezde ne postanu crtice zbog rotacije Zemlje oko svoje ose. Širokougaoni objektiv treba da uhvati što veći deo noćnog neba u kombinaciji sa zanimljivim pejzažom. To mogu biti neke atraktivne građevine, ruševine, ostrva u daljini ili planinski vrhovi – naravno, što dalje od veštačkog osvetljenja i svetlosnog zagađenja gradova. Sve postavke moraju biti podešene ručno, a najvažnije je pažljivo ručno izoštravanje na neku sjajnu zvezdu koristeći “live view” na ekranu. Automatika u mrklom mraku jednostavno – ne funkcioniše!

Dobre početne postavke su:

- maksimalan otvor objektiva (najmanji f-broj)

- vreme ekspozicije 15-30 sekundi (ekspozicije mogu biti duže ukoliko koristite kvalitetniji širokougaoni objektiv)

- ISO 1600

- obavezno čuvanje fotografija u RAW formatu

Na fotografijama noćnog neba je izražen digitalni šum koji sliku čini zrnastom, što otežava dalju obradu i gube detalje. Zbog toga se uvek pravi nekoliko uzastopnih fotografija, koje se kasnije u obradi moraju registrovati (preklopiti) jedna na drugu i uprosečiti kako bi se smanjio šum. Registracija je veoma važna jer se pozicije zvezda na svim fotografijama moraju tačno poklapati. Šum se uvek malo razlikuje na pojedinačnim fotografijama, pa kada se uproseči nekoliko fotografija (u slučaju pejzažne astrofotografije dovoljno je 10-20), dobijamo znatno „čistiju” fotografiju.

Digitalni šum je lako vidljiv na pojedinačnoj fotografiji (levo). Na desnoj slici je u programu Sequator uprosečeno 9 fotografija ekspozicije 30 sekundi, ISO 3200. Objektiv je fiksni 20 mm, f/2

Za ovakvu obradu pejzažnih astrofotografija najčešće se koristi besplatni program Sequator. Na gornjem primeru (osečena fotografija na 100% veličine) možete primetiti kako se sa 30 sekundi ekspozicije i 20 mm širokougaonim objektivom već vide tragovi zbog rotacije Zemlje. To se definitivno neće videti na slikama pripremljenim za internet i društvene mreže, pa čak niti fotografije izrađene na papiru većih formata se neće gledati iz tolike blizine da bi tragovi smetali ukupnom utisku. Alternativno, ekspozicija se može smanjiti na 20 sekundi.

Kako možemo dobiti detaljnije fotografije?

OK, pejzažna astrofotografija je cool, ali se na njima vide “samo” sjajnija sazvežđa i Mlečni put, a vi zapravo želite detaljnije fotografije maglina i galaksija? Verovali ili ne, za ovu namenu se i dalje mogu koristiti fotografski objektivi (ili čak mali teleskopi specijalizovani za ovu namenu!), koji će nam omogućiti detaljniji pogled u svemirska prostranstva – bez komplikacija sa velikim teleskopima i teškim astronomskim montažama. Ovde je već reč o „pravoj“ astrofotografiji, gde je potrebno koristiti motorizovanu montažu koja će kompenzovati rotaciju noćnog neba, tako da na fotografiji zvezde ne budu izdužene crtice. Takve male motorizovane montaže se nazivaju “trackeri” – dovoljno su kompaktni da stanu u ranac ili foto torbu i mogu se postaviti na standardne fotostative. Na trackerima se najčešće koriste objektivi sa žižnom daljinom od 50 do 200 mm. Žižne daljine teleskopa su obično od 500 mm na više.

Zvezde se prividno kreću kružno oko severnog nebeskog pola koji se nalazi u blizini Severnjače. Da bi trackeri mogli precizno pratiti kretanje zvezda, moraju biti precizno useveriti. U tome im pomaže polarni tražilac. Duže ekspozicije i korišćenje objektiva većih žižnih daljina je moguće ukoliko je traker precizno useveren. Pojedinačne ekspozicije su najčešće trajanja 2-3 minute.

Ekspozicija 2 minuta kroz 50 mm objektiv sa i bez praćenja

Navedene žižne daljine vam se mogu činiti premalene za fotografisanje dubokog svemira i objekata udaljenih hiljadama svetlosnih godina. Međutim, uzmite u obzir da su mnoge strukture u svemiru zapravo ogromne i u stvarnosti im dimenzije mogu biti i po nekoliko desetina, pa i stotina svetlosnih godina. Fotografisanjem kroz teleskop ih jednostavno ne možemo obuhvatiti u celosti!

Maglina Kalifornija i zvezdani skup Plejade u poređenju sa veličinom punog Meseca (naknado dodato). Fotografisano 50 mm objektivom.

Poređenja radi, na gornjoj fotografiji koja prikazuje zvezdani skup Plejade (Vlašiće, Messier 45) okruženu plavom refleksivnom maglinom, i maglinu Kalifornija (crvene boje od oblaka vodikovog gasa) naknadno je dodata fotografija punog Meseca. Veličina Meseca prilagođena je skali na kojoj je snimljena fotografija – običan 50 mm objektiv sa Nikon D5500 fotoaparatom. 50 mm objektiv se inače koristi za “normalnu” dnevnu fotografiju – nije širougaoni, ni teleobjektiv.

Kao što vidite, Mesec deluje vrlo maleno… što zapravo i jest! Ako ispružite ruku, možete ga prekriti malim prstom jer mu je ugaona veličina svega pola stepena. Maglina Kalifornija (nazvana tako jer njen oblik podseća na američku državu, kataloški broj NGC 1499) je prividne dužine 2.5°, dakle 4.5× više od prividne veličine Meseca! Maglinu Kaliforniju je nažalost praktički nemoguće videti golim okom, čak i velikim teleskopima, ali se može relativno lako fotografisati sa lokacije udaljene od svetlosnog zagađenja.

Uzgred, pogledajte kolika je količina međuzvezdane prašine koja se prostire između ove dve magline! A kada isti objektiv okrenete prema najgušćem delu Mlečnog puta, možete da fotografišete ovakve prizore:

Mlečni put od Strelca do Orla. Nikon Z6, 50 mm objektiv, 21×2 min. Autor: Boris Štromar

Maglina Laguna (sredina) i Trifid (gore desno). Nikon D5100, 180 mm, 4×2 min. Autor: Boris Štromar

Leva fotografija je snimljena full frame fotoaparatom (Nikon Z6) sa 50 mm objektivom i prikazuje Mlečni put u svom najgušćem delu, od Orla do Strijelca. Dole desno u Strelcu je poznata crvena maglina zvana Laguna, odnosno Messier 8. Ista maglina vidljiva je na desnoj fotografiji u sredini. Aparat je Nikon D5100 (APS-C format) i 180 mm objektiv. Oba snimka napravljena su pomoću Star Adventurer montaže, a pojedinačne ekspozicije su bile po 2 minuta.

Mini AZ GT montaža, SkyWatcher

Mini Track Montaža LX3 Omegon SET

Star Adventurer 2i, Pro Pack

Omegon MiniTrack je veoma pristupačan uređaj za praćenje i odličan izbor za početak rada sa širokougaonom astrofotografijom. Mali je i kompaktan, ne trebaju mu čak ni baterije, i zato je idealan za putovanja jer nećete oklevati da ga ponesete sa sobom. S njim dolazi i polarni tražilac za precizno useveravanje.

Star Adventurer je jedna od najpoznatijih montaža za širokugaonu astrofotografiju. Ovaj tracker ima ugrađen WiFi i sve opcije se konfigurišu preko mobilne aplikacije, koja služi kao ručni kontroler. Tracker ima GO-TO funkcionalnost, što znači automatsko centriranje i praćenje objekata na nebu, naravno nakon inicijalne kalibracije na 2-3 zvezde. Ugrađeni polarni tražilac olakšava useveravanje, a u aplikaciji možete videti kako treba tačno namestiti zvezdu Sjevernjaču na oznakama u polarnom tražiocu. Preko WiFi mreže trackerom možete upravljati putem laptopa ili mini računara (ASIAir, Stellarmate, mini PC…).

AZ-GTi montaža je kompaktna alt-azimutalna GO-TO montaža, koja zapravo originalno nije namenjena astrofotografiji. Međutim, nadogradnjom firmwarea moguće ju je modifikovati tako da radi u ekvatorijalnom režimu. Naravno, da bi se koristila kao ekvatorijalna montaža, potrebno je imati tzv. wedge ili kvalitetnu foto-glavu kako bi se RA osa mogla usmeriti prema severnom nebeskom polu. AZ-GTi nema polarni tražioc, pa se vizuelno ne može precizno useveriti. Zato se najčešće koristi u kombinaciji sa ASIAir ili StellarMate mini računarima za kontrolu astrofotografske opreme. Korišćenje AZ-GTi montaže na ovaj način preporučujemo samo iskusnim astrofotografima – početnicima će biti lakše da koriste Minitrack ili Star Adventurer, pošto neki modeli teleskopa dolaze u kompletu sa AZ-GTi montažom, svakako treba spomenuti i mogućnost astrofotografije.

AZ-GTi (levo) u ekvatorijalnom režimu rada. Ljubaznošću Ken Yasue

Saveti za snimanje

Budući da digitalni fotoaparati u sebi nemaju mogućnost nameštanja ekspozicija dužih od 30 sekundi, moraćete nabaviti eksterni okidač sa intervalometrom. SkyWatcher Star Adventurer i AZ-GTi montaže imaju mogućnost direktnog spajanja sa fotoaparatom pomoću “snap” kabela. Kontrola vremena ekspozicije i broja okidanja se radi pomoću smartphone aplikacije.

Na početku, obavezno napravite 3-4 probne fotografije i proverite da li su zvezde oštre na pojedinačnim ekspozicijama. Ako su izdužene, bolje je skratiti ekspozicije ili proveriti da se useveravanje nije poremetilo prilikom postavljanja opreme. Kod SLR fotoaparata podesite odlaganje okidanja (mirror lock-up), jer se može dogoditi da prilikom podizanja ogledala dolazi do vibracija. Na ovaj način, snimanje fotografija će početi nekoliko sekundi nakon što se ogledalo podigne.

Treba nastojati da ukupno vreme snimanja bude što duže. U početku ćete možda pomisliti da je 1 sat dovoljan, ali nakon prvih obrada videćete da je potrebno minimalno 2-3 sata ukupnog snimanja da bi se u obradi postigli zaista kvalitetni rezultati. Naravno, trebalo bi da snimate sa lokacije koja je udaljnena što je moguće više od svetlosnog zagađenja.

Za početak obradu možete uraditi u besplatnom programu Sequator. Odličan je za pejzažne astrofotografije sa stativa i bez praćenja, ali dobro funkcioniše i za astrofotografiju sa praćenjem. Za ozbiljniju obradu tu je još jedan besplatan program, Siril, koji vredi proučiti. Na kraju, tu su i komercijalni program Astro Pixel Processor i naravno PixInsight, program koji preporučuju svi ozbiljni astrofotografi.

Autor: Boris Štromar