Na početku treba odmah razjasniti: uvećanje nije mera za snagu teleskopa. Teleskopi sami po sebi nemaju “uvećanje” – imaju određenu žižnu daljinu i prečnik objektiva. Osnovna funkcija teleskopa je prikupljanje svetlosti, a u tome glavnu ulogu igra prečnik objektiva – što je veći, veća je površina za skupljanje svetlosti i slika će biti sjajnija. Povećanje teleskopa određuje se deljenjem njegove žižne daljine i žižne daljine okulara. Prema tome, teleskop žižne daljine 1000 mm i okular 25 mm daje povećanje od (1000/25) 40x. Ako u isti teleskop stavimo okular od 10 mm, povećanje će biti 100x.

Sigurno ste primetili da se u ovoj kalkulaciji uopšte ne uzima u obzir prečnik teleskopa. Refraktor 102/1000 i reflektor 200/1000 sa istim okularom daje jednako povećanje. Naravno, slika će biti sjajnija i detaljnija u teleskopu većeg prečnika.

Kako odabrati uvećanje?

Izbor uvećanja zavisi od objekta koji se posmatra. Magline i galaksije imaju širok raspon prividnih veličina – na primer, velika galaksija u Andromedi, Mesije 31, je šest puta veća od punog meseca! Nažalost, golim okom na tamnom nebu moguće je videti samo njegovo sjajno jezgro, a teleskopom sa uvećanjem od 40x možemo videti samo jedan njegov deo. Najlepši pogled na ovu galaksiju dobija se korišćenjem dvogleda! Ima još mnogo objekata koji su naizgled veliki, a koji su najprikladniji za posmatranje sa malim uvećanjima. Posmatranje objekta je uvek dobro započeti sa najmanjim uvećanjem.

Uvećanje za objekte dubokog neba

Iz ovoga bi se moglo zaključiti da se objekti dubokog neba najbolje posmatraju pri manjim uvećanjima, međutim to je samo delimično tačno. Naime, paralelno sa osvetljenošću objekta, u zavisnosti od uvećanja, menja se i osvetljenost pozadine, odnosno neba. Ljudsko oko bolje vidi kontrast pri nižoj osvetljenosti, tako da je dobra ideja da pokušate da pogledate objekat i pri većim uvećanjima. Pored toga, zvezde kao tačkasti izvori svetlosti neće promeniti sjaj sa promenom uvećanja. Pri većim uvećanjima nebo će biti tamnije i tamnije zvezde će se bolje videti. To će posebno biti izraženo kod tamnijih zvezdanih jata, posebno loptastih (zbijenih).

Izlazna pupila

Najjednostavniji način da se odredi uvećanje sa optimalnim kontrastom je korišćenje vrednosti izlazne pupile. Samo uz pomoć ove vrednosti će se dobiti isti kontrast bez obzira na instrument koji koristite! Izlazna pupila je prečnik svetlosnog kruga koji vidite u okularu i može se izračunati tako što se prečnik teleskopa (u milimetrima) podeli sa uvećanjem. Optimalna izlazna pupila za objekte dubokog neba je 1,5 - 2 milimetra. Na teleskopu prečnika 200 mm to su uvećanja od 100x- 133x, a kod teleskopa prečnika 80 mm raspon je 40x – 53x. Izlazna pupila nikada ne bi trebalo da bude veća od 7 mm, jer je to najveći mogući prečnik otvora zenice ljudskog oka u mraku. Starenjem se ova vrednost dodatno smanjuje. Zbog toga se za astronomska opažanja dvogledom ne preporučuje upotreba dvogleda sa izlaznom pupilom od 7 mm (npr. 7x50) već manjom (npr. 10x50).

Površinski sjaj

Sjaj objekata dubokog neba označava se u magnitudama, kao što se označavaju zvezde. Međutim, zvezde su tačkasti izvor svetlosti, a magline i galaksije imaju vidljivu dimenziju pa je taj sjaj raspršen po određenoj površini. Zbog toga zapisani sjaj objekta dubokog neba treba uzeti sa rezervom, jer će se lakše videti manji objekat koji je npr. mag. 10, nego veći objekat iste magnitude. Dobar primer su galaksije Messier 101 i Messier 82. M 101, mag. 7.9, dimenzija 29x27 lučnih minuta koje je znatno teže videti nego M 82, mag. 8.4, dimenzije 11x4 lučne minute.

Galaksije Messier 81 (sredina desno) i Messier 82 (desno blizu ivice)

Planetarne magline su objekti velikog površinskog sjaja i malenih dimenzija. Dobro ih je posmatrati sa velikim povećanjima, koje bi inače koristili za planete. To su npr. Messier 57 i NGC 7009 (maglina Saturn).

Uvećanje za planete

Kod posmatranja planeta, početnici očekuju najviše detalja na najvećem uvećanju, koje im teleskop može podneti. Pravilo kod posmatranja planeta glasi – upotrebiti najmanje moguće uvećanje sa kojim će se ugodno moći videti svi detalji, koji su u tom trenutku vidljivi. Detalji na planetima uglavnom su puno slabijeg kontrasta u odnosu na ono što astronom amater početnik očekuje. Maksimalno uvećanje na planetima uglavnom ograničavaju atmosferske turbulencije, pa se retko kada može ugodno promatrati sa uvećanjima većim od 200x -250x. Teleskopi većeg prečnika osetljiviji su na turbulencije. Sa prevelikim uvećanjem smanjuje se kontrast na površini planeta, pa je ugodnije gledati na nešto manjem povećanju.

Prilikom odabira okulara, svakako u obzir uzmite Barlow sočivo. Postavlja se u fokuser kao predsočivo koja povećava žižnu daljinu teleskopa za 2x, 3x (odnosno koliko piše u specifikacijama modela), a u barlow se umeće okular. Na taj način se uvećanje okulara povećava za navedeni iznos, odnosno samo sa jednim barlow sočivom dobijate dvostruki raspon uvećanja svih okulara.

Autor: Boris Štromar